Предео у Западној Србији наслоњен на реку Дрину, у коме доминира планина Тара, покаткад називају и рачанским крајем. Ово подручје са 37 насеља и 29 месних заједница, одређују административне границе општине Бајина Башта. Некада периферни и полузатворени регион од преко 670 квадратних километара са 30.000 становника, временом је постао значајан центар шумарства, електропривреде и туризма Србије.

Деценијама по оснивању Бајине Баште рачански крај се у Србији препознавао по чамовој јапији са Таре, дринским сплаварима и чувеном дувану "Бајиновцу". Један од најлепших предела ове земље дуго је био скриван од очију шире јавности, све до открића Панчићеве оморике на Тари 1875. године.

Хидроелектране са вештачким језерима на Дрини и Тари су допуниле и улепшале туристичку разгледницу рачанског краја. Потом је Тара и званично постала Национални парк. са површином од 19.200 хектара. Национални парк Тара обухвата највећи део ове планине. У Србији, која је иначе оскудна четинарским шумама, овај део представља посебну оазу у којој су заступљене скоро све аутохтоне врсте четинара. Симбол свих биљних врста којих овде има преко хиљаду, управо је јединствена Панчићева оморика.

У богатом ловишту посебна пажња поклања се заштити медведа, срна, дивокоза, баш као и у Дрини липљана и младице. Водотокове Националног парка Тара оплемењују десетине врста риба, а посебан оствљају видиковци на литицама кањона Дрине и клисуре Дервенте и Раче. ББ клековача, печурке, пастрмка и дивљач су привилегија угоститеља овог подручја.

Неке друге културе су на овом простору оставиле трагове неолита, римске жртвенике, и некрополе. Остаци Солотника, црква брвнара у Дубу и манастир Рача су део српске културне баштине.